Član 2
Naziv Udruženja je: Udruženje psihijatara Srbije Skraćeni naziv Udruženja je: UPS Naziv Udruženja na engleskom jeziku je: Serbian Psychiatric Association Udruženje ima sedište u Kragujevcu. Udruženje svoju delatnost ostvaruje na teritoriji Republike Srbije. Ciljevi Udruženja

Član 3
Ciljevi Udruženja su:

• Prikupljanje znanja o situaciji, potrebama psihijatrijskih službi i mogućnostima edukacije u oblasti psihijatrije i zaštite mentalnog zdravlja u zemlji
• Unapređenje organizacije zaštite mentalnog zdravlja u zajednici, na naučnim, humanističkim i holističkim principima, uz posebno naglašavanje odgovornosti za određenu teritoriju, kontinuitet nege i interdisciplinarnu praksu
• Rad na usklađivanju edukativnih programa u psihijatriji na diplomskim i poslediplomskim studijama, uključujući specijalističku edukaciju i kontinuiranu medicinsku edukaciju• Vođenje računa o etičkim principima psihijatrijske prakse i svih vidova zaštite mentalnog zdravlja u zemlji
• Uspostavljenje partnerstva sa vladinim i međuvladinim organizacijama (SZO, Ujedinjene nacije, Svetska banka, UNESKO, Evropska unija, itd), kao i nevladinim organizacijama, u cilju unapređenja mentalnog zdravlja
• Jačanje komunikacije, organizacionih i funkcionalnih aspekata rada Udruženja i njegove saradnje sa Vladom Republike Srbije, Svetskim udruženjem psihijatara, Evropskim prihijatrijskim udruženjem i regionalnim prihijatrijskim udruženjima u vezi sa različitim aktivnostima (kongresi, edukacija, publikacije i istraživanje)
• Pozivanje Vlade naše zemlje i međunarodnih organizacija da se konsultuju sa Nacionalnim udruženjem psihijatara u vezi sa razvojem i sprovođenjem politike zaštite mentalnog zdravlja, stručnom edukacijom i istraživanjem, kao i da obezbede njihovo adekvatno finansiranje u skladu sa postojećim zdravstveno-ekonomskim podacima SZO vezanim za globalni teret mentalnih poremećaja

Član 4
Udruženje je samostalno u ostvarivanju svojih ciljeva i zadataka, u skladu sa Zakonom, Statutom i drugim aktima Udruženja. Udruženje je član Svetskog udruženja psihijatara prema kojem redovno izvršava svoje obaveze. Udruženje se, pored članstva u Svetskom udruženju psihijatara, može učlaniti i u druge srodne organizacije i udruženja u zemlji i inostranstvu (evropska i regionalna), ako je to u interesu Udruženja i u skladu sa državnim programima društvenih aktivnosti. U ostvarivanju svojih ciljeva i zadataka, Udruženje može sarađivati sa različitim organizacijama, interesnim zajednicama, radnim asocijacijama, stručnim i naučnim organizacijama u zemlji i inostranstvu, u skladu sa zakonskim propisima, Statutom i drugim aktima Udruženja. Uslovi i način učlanjivanja i prestanka članstva

Član 5
Članovi Udruženja mogu biti svi lekari neuropsihijatri, psihijatri i saradnici koji se bave zaštitom mentalnog zdravlja (lekari opšte medicine, lekari na specijalizaciji, psiholozi, socijalni radnici i defektolozi). Članom udruženja postaju sva lica iz stava 1 ovog člana, koja se dobrovoljno učlane u Udruženje, potpisivanjem izjave o pristupanju Udruženju i koja plate članarinu – redovni članovi. Broj članova Udruženja za tekuću godinu konstatuje se na prvoj Skupštini Udruženja u kalendarskoj godini. Udruženje može dodeliti i počasno članstvo za zasluge u radu na polju zaštite mentalnog zdravlja i psihijatrijske nauke. Članstvo u Udruženju, između dve Skupštine, konstatuje Izvršni odbor ukoliko su ispunjeni propisani uslovi i o tome bez odlaganja obaveštava podnosioca prijave. Odluku o prestanku članstva donosi Skupština, na obrazloženi predlog Izvršnog odbora, osim u slučajevima neispunjavanja uslova za članstvo, kada članstvo prestaje momentom nastupanja uslova za prestanak članstva. Prava i obaveze članova Udruženja

Član 6
Članovi Udruženja imaju pravo da:

• ravnopravno sa drugim članovima učestvuje u ostvarivanju ciljeva Udruženja;
• biraju i budu birani u organe Udruženja;
• daju predloge, mišljenja i primedbe na rad organa Udruženja;
• predlažu i, u skladu sa Statutom Udruženja, odlučuju o programu rada i aktivno učestvuju u njegovoj realizaciji;
• budu blagovremeno i potpuno informisan o radu i aktivnostima Udruženja.

Članovi Udruženja imaju obavezu:

• da se pridržavaju odredaba Statuta i drugih akata Udruženja;
• da uredno plaćaju članarinu Udruženju Prestanak članstva u Udruženju

Član 7
Članstvo u Udruženju prestaje:

• dobrovoljnim istupanjem iz Udruženja, potpisivanjem izjave o istupanju;
• isključenjem iz Udruženja odlukom Izvršnog odbora Udruženja zbog:
• nepridržavanja odredaba Statuta i drugih akata Udruženja;
• svesnog kršenja ciljeva i zadataka Udruženja;
• postupanja suprotnog programu rada i odlukama organa Udruženja;
• ukoliko Lekarska komora i/ili etički komitet ili druga relevantna tela matične institucije člana Udruženja ili organi pravosuđa utvrde stručnu ili moralnu nepodobnost lica za obavljanje profesionalnih dužnosti. Članu se mora omogućiti da se izjasni o razlozima zbog kojih je podnet predlog za donošenje odluke o prestanku njegovog članstva u Udruženju. Unutrašnja organizacija

Član 8
Organi Udruženja su:

• Skupština
• Izvršni odbor
• Predsednik Izvršnog odbora
• zastupnik Udruženja
• Savet Udruženja

Član 9
Skupštinu čine svi članovi Udruženja. Svaki član pri potpisivanju izjave o pristupanju ili prilikom plaćanja članarine može potpisati izjavu kojom ovlašćuje jednog od članova Izvršnog odbora da ga zastupa na Skupštini u slučaju sprečenosti da lično prisustvuje. Jedan član Izvršnog odbora može predstavljati najviše 15 članova Udruženja.

Član 10
Skupština se, u skaldu sa ovim statutom, može održati ukoliko je prisutno najmanje 30 članova Udruženja.

Član 11
Skupština se redovno sastaje jednom godišnje. Vanredna sednica Skupštine može se zakazati na obrazloženi predlog Izvršnog odbora, kao i na inicijativu najmanje jedne trećine članova Skupštine. Inicijativa se podnosi Izvršnom odboru u pisanom obliku i u njoj se moraju navesti pitanja čije se razmatranje predlaže. Sednicu Skupštine saziva predsednik Izvršnog odbora, pisanim obaveštenjem o mestu i vremenu održavanja Skupštine i predlogu dnevnog reda. Sednicom predsedava lice koje bude, javnim glasanjem, izabrano na početku sednice.

Član 12
U nadležnosti Skupštine je da:

1.  donosi plan i program rada;
2. usvaja Statut, kao i izmene i dopune Statuta;
3.  usvaja druge opšte akte Udruženja;
4. bira i razrešava članove Izvršnog odbora, predsednika (zastupnika) i zamenika predsednika Izvršnog odbora
5. razmatra i usvaja, najmanje jednom godišnje, izveštaj Izvršnog odbora;
6. razmatra i usvaja finansijski plan i izveštaj;
7. odlučuje o statusnim promenama i prestanku rada udruženja;
8. usvaja Poslovnik o svom radu
9.  dodeljuje počasna zvanja i priznanja Udruženja
10. odlučuje o udruživanju u saveze i druge asocijacijeSkupština punopravno odlučuje ako je prisutna ili zastupljena najmanje jedna trećina članova. Skupština odlučuje većinom glasova prisutnih članova i/ili njihovih zastupnika. Za odluku o izmenama i dopunama Statuta, statusnim promenama i prestanku rada Udruženja neophodna je dvotrećinska većina glasova prisutnih članova.

Član 13
Izvršni odbor je izvršni organ Udruženja. Čini ga sedam članova, koji su istaknuti stručnjaci iz oblasti psihijatrije.
Izvršni odbor čine:

• predsednik Izvršnog odbora – zastupnik Udruženja;
•  zamenik predsednika Izvršnog odbora;
• generalni sekretar Udruženja;
• sekretar za finansije;
• sekretar za sekcije i publikacije i dva sekretara za edukaciju.

Član 14
U nadležnosti Izvršnog odbora je da:

• izvršava i sprovodi odluke Skupštine;
• usklađuje i organizuje stručne skupove;
• stara se o izvršenju plana, programa i finansijskog poslovanja Udruženja;
• vodi brigu o publikacijama i izdavačkoj delatnosti;
• priprema planove, programe i normativna akta za Skupštinu Udruženja;
• razmatra i usvaja stručne i finansijske izveštaje sa održanih stručnih skupova;
• verifikuje mandat članovima Skupštine između dve Skupštine i odlučuje o prestanku članstva u Udruženju;
• predlaže priznanja zaslužnim članovima Udruženja;
•  osniva sekcije, Etički odbor i i druga radna tela Udruženja i daje saglasnost na njihova normativna akta;
• odlučuje o učlanjenju Udruženja u slične organizacije u zemlji i inostranstvu.
•  organizuje kongrese i druge stručne skupove
• odlučuje o obliku i načinu saradnje Udruženja sa sličnim asocijacijama u zemlji i inostranstvu

Član 15
Predsednik Izvršnog odbora – zastupnik Udruženja zastupa i predstavlja Udruženje u zemlji i inostranstvu, stara se o radu Udruženja u skladu sa Zakonom, Statutom, drugim aktima Udruženja i odlukama Skupštine. Zamenik predsednika Izvršnog odbora sarađuje sa predsednikom u izvršavanju poslova iz njegovog delokruga, odnosno obavlja poslove predsednika Izvršnog odbora u njegovom odsustvu. Generalni sekretar obavlja sve poslove neophodne za organizaciju i rad Udruženja, sarađuje sa predsednikom i zamenikom predsednika Izvršnog odbora. Sekretar za finansije odgovoran je za zakonitu upotrebu sredstava Udruženja na osnovu finansijskog plana. Izvršni odbor neposredno je odgovoran Skupštini za poslove iz svog delokruga.

Član 16
Članovi Izvršnog odbora biraju se na određeni mandatni period u trajanju od 3 i 6 godina, na sledeći način:

• pri izboru prvog Izvršnog odbora predsednik, zamenik predsednika, sekretar za finansije, dva sekretara za edukaciju i sekretar za publikacije biraju se na 3 godine, a generalni sekretar bira se na 6 godina;
• po isteku 3 godine, zamenik predsednika preuzima funkciju predsednika po automatizmu, a bira se novi zamenik predsednika, sekretari za finansije, dva sekretara za edukaciju, kao i sekretara za publikacije;
• po isteku prvog šestogodišnjeg mandata vrši se izbor generalnog sekretara Udruženja.

Članovi Izvršnog odbora mogu biti birani samo na jedan mandatni period od 6 godina. Članovi Izvršnog odbora biraju se na prvom godišnjem zasedanju Skupštine, po pravilu, tajnim glasanjem. Sednice Izvršnog odbora zakazuje predsednik, po potrebi, a najmanje četiri puta godišnje.Kvorum za sastanke Izvršnog odbora čine četiri člana. U slučaju jednakog broja glasova, prilikom odlučivanja, predsednik ima odlučujući glas.

Član 17
Savet Udruženja je savetodavno telo Udruženja. Članovi Saveta Udruženja su bivši predsednici Izvršnog odbora i bivši i aktuelni generalni sekretar Udruženja. Članovi Saveta Udruženja svojim ugledom i iskustvom pomažu aktivnosti Udruženja i učestvuju u radu Skupštine a po potrebi i po pozivu predsednika Izvršnog odbora – zastupnika Udruženja, i u radu Izvršnog odbora. Izvršni odbor može, radi efikasnijeg rada Udruženja imenovati radne grupe, stalne odbore i specijalne savetnike za određene zadatke i na određeni vremenski period. Izgled i sadržina pečata, memorandum u logo

Član 18
Udruženje ima svoj pečat koji je okruglog oblika sa sledećim tekstom ispisanim latiničnim pismom na srpskom i engleskom jeziku: Udruženje psihijatara Srbije. Udruženje ima i svoj štambilj koji je četvrtastog oblika sa sledećim tekstom ispisanim latiničnim pismom na srpskom i engleskom: Udruženje psihijatara Srbije, broj, datum. Udruženje ima svoj memorandum koji sadrži naziv ispisan latiničnim pismom na srpskom i engleskom jeziku, ime, prezime, zvanje i mesto predsednika Izvršnog odbora – zastupnika, zamenika predsednika Izvršnog odbora i sekretara Udruženja, Saveta Udruženja, kao i njihove telefonske brojeve i njihove e-mail adrese. Udruženje ima i svoj logo koji se sastoji od grafičkog prikaza ljudske glave (profil) sa stilizovanim rešenjem aure.
Ostvarivanje javnosti rada

Član 19
Rad Udruženja je javan. Izvršni odbor se stara o redovnom obaveštavanju članstva o aktivnostima Udruženja, neposredno ili putem internih publikacija, veb sajta, odnosno putem saopštenja za javnost, ili na drugi primereni način. Godišnji obračuni i izveštaji o aktivnosti Udruženja podnose se članovima na sednici Skupštine Udruženja. Izuzetno, javnost rada Udruženja može se ograničiti ili isključiti u slučajevima koji se, po odluci organa Udruženja i u skladu sa zakonskim propisima, smatraju poslovnom tajnom. Način sticanja sredstava za ostvarivanje ciljeva i raspolaganje sredstvima

Član 20
Udruženje pribavlja sredstva od članarine, dobrovoljnih priloga, donacija i poklona, finansijskih subvencija i na drugi zakonom dozvoljen način. Privredna delatnost kojom se stiče dobit

Član 21
Udruženje pribavlja sredstva obavljajući privrednu delatnost: 72.19 (istraživanje i razvoj u ostalim prirodnim i tehničko-tehnološkim naukama) i 86.22 (specijalistička medicinska praksa). Uduženje može početi sa neposrednim obavljanjem delatnosti iz stava 1 ovog člana nakon izvršenog upisa u Registar privrednih subjekata. Dobit ostvarena obavljanjem delatnosti iz stava 1. ovog člana može se koristiti isključivo za ostvarivanje ciljeva Udruženja, uključujući i troškove redovnog rada Udruženja i sopstveno učešće u finansiranju određenih projekata. Prestanak rada Udruženja

Član 22
Udruženje prestaje sa radom odlukom Skupštine, kada prestanu uslovi za ostvarivanje ciljeva Udruženja, kao i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.
Postupanje sa imovinom Udruženja u slučaju prestanka Udruženja

Član 23
U slučaju prestanka rada, imovina Udruženja preneće se na domaće nedobitno pravno lice koje je osnovano radi ostvarivanja istih ili sličnih ciljeva, odnosno Skupština će odlukom o prestanku odrediti kome se imovina prenosi u skladu sa Zakonom. Ostale aktivnosti Udruženja

Član 24
Udruženje organizuje kongres svake treće godine, na osnovu odluke Izvršnog odbora Udruženja. Zvanični časopisi Udruženja su: “Engrami“, koji izdaje Klinika za psihijatriju KCS, Beograd i „Psihijatrija danas“, koji izdaje Institut za mentalno zdravlje, Beograd. Prelazne i završne odredbe

Član 25
Organi Udruženja utvrđeni ovim Statutom konstituisaće u roku od 30 dana od dana usvajanja Statuta. Na sva pitanja koja nisu regulisana ovim statutom neposredno će se primenjivati odredbe važećeg Zakona o udruženjima. Član 26 Ovaj statut stupa na snagu danom donošenja. Izmene i dopune ovog Statuta vrše se na način i po postupku za njegovo donošenje. Danom stupanja na snagu ovog Statuta, prestaje da važi Statut „Udruženja psihijatara Srbije“, usvojen na sednici Generalne Skupštine Udruženja, dana 5. oktobra 2007. godine.

Helsinki, Finska, 12–15. januar 2005.
EUR/04/5047810/6
14. januar 2005.
52667

Deklaracija o mentalnom zdravlju za Evropu
Suočavanje sa izazovima, građenje rešenja
(2)
Preambula

1. Mi, ministri zdravlja država članica Evropskog regiona Svetske zdravstvene organizacije (SZO), u prisustvu Evropskog komesara za zdravlje i zaštitu korisnika, i Regionalnog direktora SZO za Evropu, učesnici Ministarske konferencije SZO o mentalnom zdravlju, održanoj u Helsinkiju od 12. do 15. januara 2005. godine, smatramo da mentalno zdravlje i mentalna dobrobit predstavljaju temelje kvaliteta života i produktivnosti pojedinaca, porodica, zajednica i naroda, koji omogućavaju da ljudi iskuse život kao smislen i da budu kreativni i aktivni građani. Verujemo da je primarni cilj aktivnosti u vezi sa mentalnim zdravljem ostvarivanje pozitivnog uticaja na dobrobit i funkcionisanje ljudi, usredsređivanjem na njihove sopstvene snage i izvore, povećanjem rezilijentnosti i jačanjem spoljašnjih zaštitnih faktora.

2. Smatramo da unapređenje mentalnog zdravlja i prevencija, lečenje, nega i rehabilitacija osoba koje imaju probleme mentalnog zdravlja predstavljaju prioritet za SZO i države članice, za Evropsku zajednicu (EZ) i Savet Evrope, kao što je izraženo u rezolucijama Skupštine Svetske zdravstvene organizacije i Izvršnog odbora SZO, Regionalnog komiteta SZO za Evropu i Saveta Evropske zajednice. Ove rezolucije podstiču države članice, SZO, EZ i Savet Evrope da preduzmu akcije kojima bi se smanjio teret problema mentalnog zdravlja i unapredilo mentalno zdravlje.

3. Potvrđujemo naše poštovanje rezolucije EUR/RC51/R5 o Atinskoj deklaraciji o mentalnom zdravlju, katastrofama izazvanim ljudskim faktorom, stigmatizaciji i zaštiti u okviru zajednice, kao i rezolucije EUR/RC53/R4 usvojene od strane Regionalnog komiteta SZO za Evropu u septembru 2003. godine, kojom se izražava zabrinutost zbog nesmanjenog tereta mentalnih poremećaja u Evropi i zbog činjenice da mnoge osobe sa problemima mentalnog zdravlja, uprkos razvoju efikasnih intervencija, ne dobijaju lečenje i negu koja im je potrebna. Regionalni komitet je zatražio od Regionalnog direktora:
• da problemi mentalnog zdravlja dobiju prioritet prilikom sprovođenja aktivnosti vezanih za osavremenjivanje politike ’’Zdravlje za sve’’;
• da se organizuje Ministarska konferencija o mentalnom zdravlju u Evropi, u Helsinkiju, u januaru 2005. godine.

4. Navodimo rezolucije koje podržavaju akcioni program o mentalnom zdravlju.
Rezolucija EB109.R8, usvojena od strane Izvršnog odbora SZO u januaru 2002. godine, a koju je podržala Skupština Svetske zdravstvene organizacije rezolucijom WHA55.10 u maju 2002. godine, poziva države članice SZO:
• da usvoje preporuke sadržane u Izveštaju o svetskom zdravlju 2001. (The World Health Report 2001);
• da uspostave politike mentalnog zdravlja, programe i zakonodavstvo, zasnovane na savremenim saznanjima i poštovanju ljudskih prava, uz konsultovanje svih zainteresovanih strana u oblasti mentalnog zdravlja;
• da povećaju finansijska ulaganja u mentalno zdravlje kao neodvojivi deo dobrobiti stanovništva, kako u svojim državama, tako i u bilateralnoj i multilateralnoj saradnji.

5. Rezolucije Saveta Evropske zajednice, preporuke Saveta Evrope i rezolucije SZO još od 1975. godine priznaju značaj uloge koju ima unapređenje mentalnog zdravlja i štetnu povezanost između problema mentalnog zdravlja i društvene
(3)
marginalizacije, nezaposlenosti, beskućništva i poremećaja vezanih za zloupotrebu alkohola i drugih supstanci. Prihvatamo značaj odredbi Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Konvencije o pravima deteta, Evropske konvencije o prevenciji torture i nehumanog ili ponižavajućeg tretmana ili kažnjavanja i Evropske socijalne povelje, kao i zalaganja Saveta Evrope za zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja, koje je izraženo u Deklaraciji Ministarske konferencije o mentalnom zdravlju u budućnosti (Stokholm, 1985.) i u drugim preporukama usvojenim na ovom polju, posebno u Preporuci R(90)22 o zaštiti mentalnog zdravlja nekih vulnerabilnih grupa u zajednici i Preporuci Rec(2004)10 koja se odnosi na zaštitu ljudskih prava i dostojanstva osoba sa mentalnim poremećajima.
Opseg

6. Mnogi aspekti politike i službi mentalnog zdravlja u celoj evropskoj regiji prolaze kroz proces transformacije. Politika i službe trude se da postignu društveno uključivanje i jednakost, i imaju sveobuhvatan pogled na uravnoteženost između potreba i koristi od raznovrsnih aktivnosti vezanih za mentalno zdravlje usmerenih na stanovništvo u celini, rizične grupe i osobe sa problemima mentalnog zdravlja. Službe postaju dostupne u širokom spektru okruženja u zajednici, umesto isključivo u izolovanim i velikim institucijama. Verujemo da je ovo pravi i neophodan put. Pozdravljamo činjenicu da politika i praksa mentalnog zdravlja sada obuhvataju:
i. unapređenje mentalnog zdravlja;
ii. borbu protiv stigmatizacije, diskriminacije i isključivanja iz društva;
iii. prevenciju problema mentalnog zdravlja;
iv. negu osoba sa problemima mentalnog zdravlja, obezbeđivanje sveobuhvatnih i efikasnih službi i intervencija, pružanje mogućnosti učestvovanja i izbora, kako korisnicima službi tako i onima koji o njima brinu;
v. oporavak i uključenje u društvo osoba koje doživele ozbiljne probleme mentalnog zdravlja.
Prioriteti

7. Moramo da nastavimo rad na platformi o reformi i modernizaciji u Evropskoj regiji SZO, razmenjujemo iskustva i učimo iz njih, i da budemo svesni jedinstvenih karakteristika pojedinačnih zemalja. Smatramo da su ovo osnovni prioriteti za sledeću deceniju:
i. negovati svest o važnosti mentalnog zdravlja;
ii. kolektivna borba protiv stigmatizacije, diskriminacije i nejednakosti, osnaživanje i pružanje podrške osobama sa mentalnim problemima i njihovim porodicama, kako bi bili aktivni učesnici u ovom procesu;
iii. kreirati i sprovesti sveobuhvatne, integrisane i efikasne sisteme mentalnog zdravlja, koji uključuju unapređenje zdravlja, prevenciju, lečenje i rehabilitaciju, negu i oporavak;
iv. razmotriti potrebu za kompetentnom radnom snagom, koja postoji u svim navedenim oblastima;
v. prihvatiti iskustvo i znanje korisnika službi i pružalaca nege, kao važnu osnovu za planiranje i razvoj službi mentalnog zdravlja.
U ovom slučaju se misli na članove porodice, prijatelje ili druge neformalne pružaoce nege.
(4)
Akcije

8. Podržavamo tvrdnju da nema zdravlja bez mentalnog zdravlja. Mentalno zdravlje ima centralno mesto u ljudskom, društvenom i ekonomskom kapitalu nacije i stoga bi ga trebalo smatrati suštinskim i sastavnim delom ostalih oblasti javne politike, kao što su ljudska prava, društvena zaštita, obrazovanje i zapošljavanje.
Stoga mi, ministri odgovorni za zdravlje, preuzimamo obavezu, u skladu sa nacionalnim ustavnim strukturama i odgovornostima, da priznamo potrebu za postojanjem sveobuhvatne politike mentalnog zdravlja zasnovane na dokazima, i da razmotrimo načine i sredstva za razvoj, sprovođenje i osnaživanje takvih politika u našim zemljama. Takva politika, čiji cilj je postizanje mentalnog zdravlja i uključenost u društvo osoba sa problemima mentalnog zdravlja, zahtevaju pokretanje akcije u sledećim oblastima:
i. unapređenje mentalnog zdravlja stanovništva u celini, uz pomoć mera koje imaju za cilj razvijanje svesti i pozitivne promene za pojedince i porodice, zajednice i građansko društvo, obrazovne i radne sredine, vlade i državne službe;
ii. razmatranje potencijalnog uticaja svih javnih politika na mentalno zdravlje, sa posebnim osvrtom na vulnerabilne grupe, ukazujući na centralno mesto mentalnog zdravlja u stvaranju zdravog i produktivnog društva bez isključivanja iz zajednice;
iii. borba protiv stigmatizacije i diskriminacije, obezbeđivanje zaštite ljudskih prava i dostojanstva i sprovođenje neophodnih zakonskih propisa kako bi se osobe pod rizikom ili koje pate od problema i bolesti mentalnog zdravlja, osnažile za potpuno i ravnopravno učestvovanje u društvu;
iv. ponuditi namensku podršku i intervencije koje uzimaju u obzir životno doba osoba pod rizikom, posebno kada je reč o roditeljstvu i obrazovanju dece i mladih, i nezi starih osoba;
v. razvoj i sprovođenje mera za smanjenje uzroka problema mentalnog zdravlja, komorbidnosti i suicida;
vi. povećavanje mogućnosti i sposobnosti lekara opšte prakse i službi primarne zaštite, stvaranje mreže specijalizovane medicinske i nemedicinske zaštite, kako bi se osobama sa problemima mentalnog zdravlja ponudili efikasan pristup, identifikacija i lečenje;
vii. osobama sa ozbiljnim problemima mentalnog zdravlja ponuditi efikasnu i sveobuhvatnu negu i lečenje, u okruženju i na način koji odgovara njihovim ličnim sklonostima i obezbeđuje zaštitu od zanemarivanja i zlostavljanja;
viii.uspostavljanje partnerstva, koordinacije i liderstva između regiona, zemalja, sektora i agencija koji imaju uticaj na mentalno zdravlje i uključivanje u društvo pojedinaca i porodica, grupa i zajednica;
ix. stvaranje programa za obrazovanje i obuku, kako bi se obezbedio dovoljan broj kompetentne multidisciplinarne radne snage;
x. procena stanja mentalnog zdravlja i potreba stanovništva, specifičnih grupa i pojedinaca, na način koji omogućava poređenje u okviru nacije i između različitih nacija;
xi. obezbeđivanje pravičnih i adekvatnih finansijskih sredstava za ispunjenje ovih ciljeva;
xii. pokretanje istraživanja i podrška širenju navedenih akcija.

9. Svesni smo koliko je važno i neodložno suočavanje sa izazovima i građenje rešenja zasnovanih na dokazima. Stoga podržavamo Akcioni plan mentalnog zdravlja za Evropu i njegovo sprovođenje širom Evropskog regiona SZO, s tim da
(5)
svaka zemlja prilagođava stavke plana prema sopstvenim potrebama i resursima.
Zalažemo se, takođe, za solidarnost širom Regiona i razmenu znanja, najbolje prakse i stručnosti.
Odgovornosti

10. Mi, ministri zdravlja zemalja članica Evropskog regiona SZO, obavezujemo se da ćemo podržati sprovođenje sledećih mera, u skladu sa ustavnom strukturom i politikom svake pojedinačne zemlje i sa nacionalnim i podnacionalnim potrebama, okolnostima i resursima:
i. uvođenje politike i zakona o mentalnom zdravlju koji postavlja standarde za aktivnosti u oblasti mentalnog zdravlja i štiti ljudska prava;
ii. koordinacija odgovornosti u okviru vlade, za formulisanje, širenje i sprovođenje politike i zakonskih propisa značajnih za mentalno zdravlje;
iii. procena uticaja vladinih mera na mentalno zdravlje stanovništva;
iv. eliminacija stigmatizacije i diskriminacije i jačanje uključivanja u društvo, širenjem svesti javnosti i osnaživanjem osoba pod rizikom;
v. osobama sa problemima mentalnog zdravlja ponuditi izbor i učestvovanje u procesu nege, imajući u vidu njihove različite potrebe i kulturu;
vi. revizija zakonodavstva i, ukoliko je potrebno, uvođenje zakona o jednakim mogućnostima ili zakona protiv diskriminacije;
vii. unapređenje mentalnog zdravlja u obrazovanju i zapošljavanju, zajednicama i drugim relevantnim okruženjima putem intenzivnije saradnje između agencija odgovornih za zdravlje i drugih relevantnih sektora;
viii. prevencija faktora rizika tamo gde se pojavljuju, na primer, podržavanjem razvoja radnih sredina koje pogoduju mentalnom zdravlju i podsticanjem obezbeđivanja podrške na poslu ili što bržeg povratka na posao osoba koje su se oporavile od problema mentalnog zdravlja;
ix. posvećivanje pažnje prevenciji suicida i uzrocima štetnog stresa, nasilja, depresije, anksioznosti i zloupotrebe alkohola i drugih supstanci;
x. priznavanje i učvršćivanje centralne uloge primarne zdravstvene zaštite i lekara opšte prakse, i jačanje njihove sposobnosti da preuzimaju odgovornost za mentalno zdravlje;
xi. razvoj službi mentalnog zdravlja u zajednici koje bi zamenile negu u velikim institucijama za osobe sa ozbiljnim problemima mentalnog zdravlja;
xii. jačanje mera kojima se okončava nehuman i ponižavajući tretman;
xiii.intenzivirati partnerstvo između agencija koje se bave negom i podrškom, kao što su zdravlje, socijalna zaštita, stanovanje, obrazovanje i zapošljavanje;
xiv. uključiti mentalno zdravlje u nastavne planove svih zdravstvenih radnika i uspostaviti kontinuiranu profesionalnu edukaciju i programe obuke za radnike u oblasti mentalnog zdravlja;
xv. ohrabriti razvoj specijalizovanih stručnih grupa radnika u oblasti mentalnog zdravlja, koje bi se bavile specifičnim potrebama različitih grupa, npr. dece, mladih, starih i osoba sa dugotrajnim i ozbiljnim problemima mentalnog zdravlja;
xvi. uzimajući u obzir teret bolesti, obezbediti dovoljne resurse za mentalno zdravlje, s tim da se investicije u mentalno zdravlje mogu identifikovati u okviru ukupnih troškova zdravstva, kako bi se uspostavio paritet sa investicijama u drugim oblastima zdravstva;
(6)
xvii. razvoj praćenja pozitivnog mentalnog zdravlja i problema mentalnog zdravlja, uključujući i faktore rizika i ponašanje kojim se traži pomoć, kao i praćenje implementacije;
xviii. zatražiti da se sprovede istraživanje u slučajevima kada aktuelno znanje ili tehnologija nisu dovoljni i publikovati rezultate istraživanja.

11. Podržaćemo nevladine organizacije aktivne na polju mentalnog zdravlja i stimulisati stvaranje nevladinih organizacija i organizacija korisnika službi.
Posebno pozdravljamo organizacije aktivne u:
i. organizovanju korisnika koji su angažuju u razvijanju sopstvenih aktivnosti, uključujući osnivanje i vođenje grupa za samopomoć i obuku u sposobnostima oporavka;
ii. osnaživanju vulnerabilnih i marginalizovanih osoba i zastupanju njihovih interesa;
iii. obezbeđivanju službi u zajednici koje uključuju korisnike;
iv. razvijanju veština i sposobnosti prevladavanja i pružanja nege za porodice pacijenata i osobe koje brinu o njima, i njihovom aktivnom učešću u programima zaštite;
v. pravljenju planova za poboljšanje roditeljstva, obrazovanja i tolerancije, i za borbu protiv alkoholizma i drugih poremećaja vezanih za zloupotrebu supstanci, protiv nasilja i kriminala;
vi. razvijanju lokalnih službi koje su usmerene na potrebe marginalizovanih grupa;
vii. vođenju telefonskih i internet savetovališta za osobe u kriznim situacijama, žrtve nasilja ili potencijalne samoubice;
viii. stvaranju mogućnosti za zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

12. Pozivamo Evropsku komisiju i Savet Evrope da na osnovu svojih ovlašćenja održe sprovođenje ove Deklaracije o mentalnom zdravlju SZO za Evropu.

13. Zahtevamo od Regionalnog Direktora SZO za Evropu da pokrene akcije u sledećim oblastima:
(a) Partnerstvo
(i) ohrabriti saradnju u ovoj oblasti sa međuvladinim organizacijama, uključujući Evropsku komisiju i Savet Evrope.
(b) Informacije u zdravstvu
(i) podržati države članice u razvoju sistema praćenja mentalnog zdravlja;
(ii) obezbediti komparativne podatke o stanju i napretku mentalnog zdravlja i službi mentalnog zdravlja u zemljama članicama.
(c) Istraživanje
(i) uspostaviti mrežu kolaborativnih centara za mentalno zdravlje koji pružaju mogućnosti za međunarodna partnerstva, kvalitetno istraživanje i razmenu istraživača;
(ii) prikupiti i publikovati najbolje dokaze o dobroj praksi koji su dostupni, uzimajući u obzir etičke aspekte mentalnog zdravlja.
(d) Razvoj politike i službi
(i) podrška vladama obezbeđivanjem ekspertize kako bi reforma mentalnog zdravlja bila utemeljena na efikasnim politikama mentalnog zdravlja koje
(7)
uključuju zakonodavstvo, uređenje službi, unapređenje mentalnog zdravlja i prevenciju problema mentalnog zdravlja;
(ii) ponuditi pomoć za uspostavljanje programa obuke za edukatore;
(iii) pokrenuti razmenu inovatora;
(iv) pružiti pomoć prilikom formulacije istraživačkih politika i pitanja;
(v) ohrabriti nosioce promena uspostavljanjem mreže nacionalnih lidera reforme i ključnih državnih službenika.
(e) Zastupanje
(i) informisati i pratiti politike i aktivnosti koje pozitivno utiču na poštovanje ljudskih prava, uključenje u društvo osoba sa problemima mentalnog zdravlja i na smanjenje stigmatizacije i diskriminacije uperene protiv ovih osoba;
(ii) osnažiti korisnike, osobe koje brinu o njima i nevladine organizacije informacijama i koordinisati aktivnosti između zemalja;
(iii) podržati države članice u razvoju informacione baze koja bi pomogla osnaženje korisnika službi mentalnog zdravlja;
(iv) olakšati međunarodnu razmenu iskustva uz pomoć ključnih regionalnih i lokalnih nevladinih organizacija;
(v) pružiti objektivne i konstruktivne informacije medijima, nevladinim organizacijama i drugim zainteresovanim grupama i pojedincima.

14. Zahtevamo od Regionalne kancelarije SZO za Evropu da preduzme neophodne korake kako bi se obezbedila puna podrška razvoju i sprovođenju politike mentalnog zdravlja i kako bi aktivnosti i programi za ispunjenje zahteva ove Deklaracije dobili adekvatan prioritet i sredstva.

15. Obavezujemo se da ćemo izvestiti SZO o toku sprovođenja ove Deklaracije u našim zemljama na sastanku vlada koji će biti održan pre 2010. godine.

Ministar zdravlja i socijalnih službi Finske Regionalni direktor SZO za Evropu

Svetsko udruženje psihijatara usvojilo je 1977. godine Havajsku deklaraciju u kojoj su data etička uputstva za psihijatrijsku praksu. Deklaracija je dopunjena u Beču 1983. godine. Da bi odrazilo uticaj promene društvenih stavova i novih medicinskih dostignuća na psihijatriju, Svetsko udruženje psihijatara je još jednom izvršilo reviziju etičkih standarda kojih bi trebalo da se pridržavaju svi njegovi članovi i sve osobe koje se praktično bave psihijatrijom.

Medicina je istovremeno i isceliteljska veština i nauka. Dinamika ove kombinacije najbolje se ogleda u psihijatriji, grani medicine koja je specijalizovana za negu i zaštitu onih koji su bolesni ili nemoćni usled mentalnog poremećaja ili oboljenja. Iako postoje kulturne, društvene i nacionalne razlike, potreba za moralnim ponašanjem i neprestanim preispitivanjem etičkih standarda je univerzalna.

Kao lekari, psihijatri moraju biti svesni etičkih implikacija svog poziva, kao i specifičnih etičkih zahteva vezanih za psihijatriju. Kao članovi društva, psihijatri se moraju zalagati za pravedno i ravnopravno postupanje prema mentalno obolelima, za socijalnu pravdu i ravnopravnost.

Etičnost se zasniva na individualnom osećanju odgovornosti psihijatra prema pacijentu i na njegovoj proceni pravilnog i odgovarajućeg ponašanja. Spoljašnji standardi i uticaji, kao što su kodeksi profesionalnog ponašanja, nauka o moralu ili zakonodavstvo, ne mogu sami po sebi biti garancija etičnosti u medicini. Psihijatri uvek moraju imati na umu granice koje postoje u odnosu između psihijatra i pacijenta, i da se, pre svega, rukovode poštovanjem pacijenata i brigom za njihovu dobrobit i integritet.

Upravo u ovom duhu, Generalna skupština Svetskog udruženja psihijatara usvojila je 25. avgusta 1996. a dopunila 8. avgusta 1999. i 26. avgusta 2002. godine, sledeće etičke standarde, kojima bi trebalo da se rukovode psihijatri širom sveta.

1. Psihijatrija je medicinska disciplina koja se bavi prevencijom mentalnih poremećaja stanovništva, obezbeđivanjem najboljeg mogućeg lečenja mentalnih poremećaja, rehabilitacijom osoba koje pate od mentalnih oboljenja i unapređenjem mentalnog zdravlja. Dužnost psihijatra je da pruži pacijentu najbolju terapiju koja postoji, u skladu sa prihvaćenim naučnim saznanjima i etičkim principima. Psihijatri bi trebalo da primenjuju terapijske intervencije koje u najmanjoj meri ograničavaju slobodu pacijenta, i da potraže savet u onim oblastima rada koje ne spadaju u njihovu osnovnu struku. Pri tome bi trebalo da vode računa o ravnopravnoj raspodeli sredstava u zdravstvu.
2. Dužnost psihijatra je da ide u korak sa naučnim dostignućima u svojoj oblasti i da nova saznanja prenosi i drugima. Psihijatri edukovani za istraživački rad treba da streme proširivanju naučnih granica u psihijatriji.
3. Pacijent ima pravo da bude prihvaćen kao partner u terapijskom procesu. Odnos između psihijatra i pacijenta mora biti zasnovan na uzajamnom poverenju i poštovanju, kako bi pacijent mogao, na osnovu dobijenih informacija, slobodno da donese odluku. Dužnost psihijatara je da pacijentu pruže sve relevantne informacije, kako bi bio u stanju da donese racionalnu odluku, u skladu sa ličnim vrednostima i sklonostima.
4. Kada je usled mentalnog poremećaja pacijent teško hendikepiran, onesposobljen i/ili nesposoban da pravilno rasuđuje, psihijatri bi trebalo da se konsultuju sa porodicom i, ako je potrebno, potraže pravni savet radi zaštite ljudskog dostojanstva i zakonskih prava pacijenta. Nijedno lečenje ne bi trebalo da se sprovodi protiv volje pacijenta, osim kada bi njegovo nesprovođenje ugrozilo život pacijenta i/ili drugih osoba. Lečenje uvek mora biti u najboljem interesu pacijenta.
5. Kada se od psihijatara traži da izvrše procenu neke osobe, njihova je dužnost da joj prvo daju informacije i savet u vezi sa ciljem intervencije, načinom na koji će rezultati biti iskorišćeni, i mogućim posledicama izvršene procene. Ovo je naročito važno kada su psihijatri uključeni kao treća strana.
6. Informacije dobijene u terapijskom odnosu su poverljive, spadaju u privatnost pacijenta i trebalo bi ih koristiti samo i isključivo u cilju poboljšanja mentalnog zdravlja pacijenta. Psihijatrima se zabranjuje upotreba ovih informacija iz ličnih razloga ili radi lične koristi. Kršenje principa o poverljivosti informacija dozvoljeno je jedino u slučaju kada to zakon zahteva (npr. obavezno prijavljivanje zlostavljanja dece) ili kada bi zbog poštovanja poverljivosti informacija telesno ili duševno zdravlje pacijenta ili treće osobe moglo biti ozbiljno ugroženo; psihijatri bi, kad god je to moguće, trebalo prvo da obaveste pacijenta o postupcima koji će se preduzeti.
7. Istraživanja koja se ne sprovode u skladu sa naučnim standardima i koja nisu validna sa naučne tačke gledišta, nisu moralna. Istraživačke aktivnosti treba da odobri odgovarajući etički komitet. Psihijatri bi trebalo da slede međunarodna i nacionalna pravila za sprovođenje istraživanja. Istraživanja treba da sprovode ili da njima rukovode jedino osobe koje za to imaju odgovarajuću edukaciju. Pošto psihijatrijski pacijenti predstavljaju posebno ranjivu populaciju ispitanika, mora se pokloniti posebna pažnja proceni njihove sposobnosti da učestvuju u istraživanju, i zaštiti njihove slobodne volje i duševnog i telesnog integriteta. Etičke standarde bi, takođe, trebalo primenjivati prilikom odabira populacionih grupa u svim vrstama istraživanja, uključujući epidemiološka i sociološka istraživanja, kao i kolaborativna istraživanja koja uključuju druge discipline ili više istraživačkih centara.

Nova posebna uputstva – dodatak Madridskoj deklaraciji

Zaštita prava psihijatara (30. jun 2005)
1. Psihijatri moraju da štite svoje pravo da, prema zahtevima struke i očekivanjima javnosti, leče svoje pacijente i da se zalažu za njihovu dobrobit.
2. Psihijatri treba da imaju pravo da se bave svojom strukom na najvišem nivou, pružajući nezavisne procene mentalnog stanja osobe i uspostavljajući efikasne protokole lečenja i praćenja u skladu sa najboljom praksom i medicinom zasnovanom na dokazima.
3. Postoje neki aspekti u istoriji psihijatrije, ali i uslovi rada u nekim današnjim totalitarnim političkim režimima i ekonomskim sistemima vođenim profitom, koji pojačavaju opasnost od zloupotrebe psihijatrije, u smislu da su psihijatri primorani da pristanu na neprikladne zahteve i daju netačne psihijatrijske izveštaje koji idu na ruku sistemu, ali štete interesima osobe čije se stanje procenjuje.
4. Psihijatri su takođe stigmatizovani kao i njihovi pacijenti i, slično njima, mogu postati žrtve diskriminacije. Psihijatri treba da imaju pravo i obavezu da se bave svojom strukom i da se zalažu za medicinske potrebe i društvena i politička prava svojih pacijenata, a da zbog toga ne trpe odbacivanje kolega, ismevanje u medijima i progon.

Saopštavanje dijagnoze Alchajmerove bolesti i drugih demencija (30. jun 2005)

Pacijent ima pravo da zna da boluje od Alchajmerove bolesti, i to pravo je sada postavljeno kao prioritet koji zdravstveni radnici priznaju i prihvataju. Većina pacijenata želi da dobije sve raspoložive informacije i da bude aktivno uključena u donošenje odluka u vezi sa lečenjem. U isto vreme, pacijenti imaju pravo i da ne znaju, ako je to njihova želja. Svima se mora pružiti mogućnost da saznaju ili ne saznaju onoliko koliko žele.

Promene u kogniciji pacijenta ugrožavaju njegovu sposobnost rasuđivanja i shvatanja. Takođe, pacijenti sa demencijom često dolaze u pratnji članova porodice, što u odnos između lekara i pacijenta uvodi i treću stranu.

Svi doktori, pacijenti i porodice, koji godinama međusobno dele odgovornost za borbu protiv Alchajmerove bolesti, moraju imati pristup informacijama o ovoj bolesti, uključujući i dijagnozu.
Osim što je to njegovo pravo, informisanost pacijenta može biti od višestruke koristi. Pacijentima i/ili porodicama trebalo bi saopštiti dijagnozu u što ranijoj fazi bolesti. Veoma je korisno ako su članovi porodice (ili nezvanični pružaoci nege) uključeni u razgovor prilikom saopštavanja dijagnoze.
Lekar treba da pruži precizne i pouzdane informacije, koristeći jednostavne izraze. Takođe bi trebalo da proceni u kojoj meri pacijent i porodica razumeju situaciju. Kao i obično, posle loše vesti trebalo bi pružiti informacije o daljim planovima za lečenje. Treba pružiti obaveštenja o fizikalnoj terapiji ili terapiji govora, o grupama za podršku, centrima za dnevni boravak i drugim intervencijama. Takođe bi trebalo naglasiti da reorganizovana porodična mreža može znatno olakšati teret pružaoca nege i održati kvalitet života koliko god je to moguće.

Postoje neki izuzeci, od kojih su neki privremeni, kada je reč o saopštavanju dijagnoze pacijentu sa demencijom:
1. teška demencija, kada pacijent najverovatnije ne bi razumeo dijagnozu,
2. kada je verovatno da bi se javila fobija od tog stanja, ili
3. kada je pacijent u stanju teške depresije.

Dvostruka odgovornost psihijatara (30. jun 2005)

Ovakve situacije se mogu javiti tokom zakonskog postupka (npr. sposobnost pacijenta da bude podvrgnut sudskom procesu, krivična odgovornost, opasnost, sposobnost svedočenja na sudu) ili drugih postupaka vezanih za potrebu da se utvrdi sposobnost, kao npr. za potrebe osiguranja, radi procene zahteva za olakšice, ili za potrebe zaposlenja, kada se procenjuje radna sposobnost ili podobnost za obavljanje određenog posla ili posebnog radnog zadatka.

U toku terapijskih interakcija može doći do konfliktnih situacija ako informacije koje psihijatar ima o pacijentovom stanju ne mogu ostati poverljive, ili kada su kliničke beleške ili medicinska dokumentacija deo većeg dosijea radnika, pa prema tome nisu namenjene samo kliničkom osoblju zaduženom za slučaj (npr. u vojsci, zatvorskim sistemima, medicinskim službama za zaposlene u većim korporacijama u protokolima lečenja koje plaća treća osoba).

Kada se prilikom procene stanja neke osobe psihijatar suočava sa dvostrukim obavezama i odgovornostima, dužan je da tu osobu obavesti o prirodi ovakvog triangularnog odnosa i odsustva terapijskog odnosa između lekara i pacijenta, pored obaveze da podnese izveštaj trećoj strani, čak i kada su rezultati negativni i mogli bi da štete interesima osobe nad kojom se vrši procena. Pod ovakvim okolnostima, osoba može odlučiti da ne nastavi sa procenom.

Pored toga, psihijatri bi trebalo da se zalažu za razdvajanje podataka i za ograničenja pri saopštavanju informacija, kako bi samo elementi koji su neophodni za svrhe organizacije mogli da budu otkriveni.

* Izmene prihvaćene na Generalnoj skupštini Svetskog udruženja psihijatara, održanoj u Kairu 12. septembra 2005. godine

OPŠTE ODREDBE:

Član 1
Ovim poslovnikom uređuju se pravila postupka i načina rada Skupštine Udruženja psihijatara Srbije, sa sedištem u Kragujevcu, (dalje: Udruženje), i to:1) sazivanje Skupštine;2) razmatranje dnevnog reda Skupštine;3) glasanje na Skupštini;4) odlaganje, prekid i zaključivanje Skupštine;5) zapisnik o radu Skupštine i6) obaveštavanje o odlukama Skupštine.

Član 2
Ovaj poslovnik primenjuje se na sve članove Udruženja koji prisustvuju sednici Skupštine, zastupnike članova u Skupštini, kao i na sva druga lica pozvana da prisustvuju sednici Skupštine.

Član 3
Poslove iz svoje nadležnosti, utvrđene Zakonom i Statutom Udruženja (dalje: Statut), Skupština vrši na sednicama.Skupština se zakazuje i održava najmanje jednom godišnje – godišnja Skupština, a po potrebi i u toku godine – vanredna Skupština.Skupština se saziva i održava na način i pod uslovima utvrđenim Zakonom i Statutom.

Član 4
Sednici Skupštine prisustvuju članovi i njihovi zastupnici.Pored članova, sednici Skupštine prisustvuju: zastupnik Udruženja – predsednik Izvršnog odbora, članovi Izvršnog odbora i druga pozvana lica. SAZIVANjE SEDNICE SKUPŠTINE

Član 5
Sednica Skupštine saziva se pisanim pozivom. U pozivu se daje predlog dnevnog reda.Poziv za sednicu Skupštine upućuje Izvršni odbor Udruženja.Poziv za sednicu Skupštine objavljuje se najkasnije 30 dana pre dana održavanja godišnje Skupštine, odnosno 15 dana pre dana održavanja vanredne Skupštine.

Član 6
Poziv za sednicu Skupštine objavljuje se na zvaničnom sajtu Udruženja. O objavljivanju poziva za sednicu Skupštine stara se generalni sekretar Udruženja.

Član 7
Uz poziv za sednicu Skupštine na sajtu Udruženja objavljuje se i odgovarajući materijal (finansijski izveštaji Udruženja, izveštaji o radu Izvršnog odbora, kao i drugi potrebni materijali za odlučivanje o pitanjima iz dnevnog reda).

Član 8
Pored materijala iz člana 7, uz materijal za sednicu dostavljaju se i predlozi odluka koje treba da donese Skupština po svakoj tački predloženog dnevnog reda. VOĐENjE SEDNICE I RAZMATRANjE DNEVNOG REDA SKUPŠTINE

Član 9
Radom Skupštine predsedava predsedavajući Skupštine, koji se bira u skladu sa Statutom.Predsedavajući Skupštine najpre utvrđuje da li postoji kvorum za njeno održavanje, a zatim otvara sednicu.

Član 10
Po otvaranju sednice Skupštine pristupa se utvrđivanju dnevnog reda, koji se utvrđuje na osnovu predloga dnevnog reda naznačenog u pozivu za sednicu Skupštine.Predsedavajući Skupštine proglašava utvrđeni dnevni red, koji se ne može menjati u toku trajanja sednice.

Član 11
Postupak po svakoj tački dnevnog reda sastoji se iz razmatranja pitanja koje ona obuhvata i eventualno odlučivanje o tom pitanju.

Član 12
Na sednici Skupštine niko ne može učestvovati u raspravi pre nego što dobije reč od predsedavajućeg Skupštine. Reč se daje po redu prijavljivanja.Mimo reda prijavljivanja reč se može dati samo licu koje je iz reda lica koje je učestvovalo u sačinjavanju predloga odluke i daje dopunska objašnjenja u vezi sa pitanjem koje se razmatra na sednici Skupštine.Učesnik Skupštine koji dobije reč dužan je da se pridržava predmeta raspravljanja i može govoriti samo o pitanju koje je na dnevnom redu sednice Skupštine.Ako se učesnik Skupštine u svom izlaganju udalji od pitanja koje je na dnevnom redu sednice, ili je njegovo izlaganje preopširno, predsedavajući ga može upozoriti da se pridržava utvrđenog dnevnog reda, odnosno da u svom izlaganju bude kraći.Izlaganje učesnika Skupštine treba da bude kratko i jasno i da sadrži predloge za rešenje pitanja koje se razmatra, ukoliko njegovo izlaganje nije informativne prirode.

Član 13
Predsedavajući Skupštine je dužan da obezbedi da učesnika Skupštine niko ne ometa tokom izlaganja.

Član 14
Na predlog predsedavajućeg Skupštine ili drugog učesnika, Skupština može odlučiti da se raspravljanje o pojedinom pitanju prekine i da se ponovo prouči i pripremi, odnosno da se pribave dodatni podaci i dodatno utvrde činjenice.Pitanje iz stava 1. ovog člana razmatra se, po pravilu, na sledećoj sednici Skupštine.

Član 15
Ako se na sednici Skupštine raspravlja o dokumentima ili podacima koji se smatraju poslovnom tajnom Udruženja ili daju informacije o poslovanju Udruženja čije bi davanje ili saopštavanje trećem licu prouzrokovalo znatnu štetu Udruženju, predsedavajući Skupštine upozoriće prisutne da ono što u vezi s tim saznaju čuvaju kao tajnu.Učesnici Skupštine su dužni da postupe po upozorenju iz stava 1. ovog člana.

Član 16
Razmatranje i raspravljanje tačke dnevnog reda sednice Skupštine traje sve dok svi prijavljeni učesnici sednice ne završe svoje izlaganje. Kada utvrdi da više nema prijavljenih učesnika po određenoj tački dnevnog reda sednice Skupštine, predsedavajući zaključuje raspravljanje o toj tački.

Član 17
Skupština, na predlog predsedavajućeg ili drugog učesnika sednice, može odlučiti da se razmatranje određene tačke dnevnog reda zaključi i pre nego što svi prijavljeni učesnici daju svoje izlaganje.Razmatranje pojedine tačke dnevnog reda iz stava 1. ovog člana zaključiće se kada je pitanje o kome se raspravlja dovoljno razjašnjeno, tako da se o njemu može doneti odgovarajuća odluka.
GLASANjE NA SEDNICI SKUPŠTINE

Član 18
Po završenom razmatranju i raspravljanju pojedine tačke dnevnog reda sednice, pristupa se donošenju odluke.

Član 19
Pre glasanja predsedavajući Skupštine formuliše predlog odluke koju treba da donese u vezi sa pojedinom tačkom dnevnog reda sednice Skupštine.Ako ima više predloga za rešavanje pojedinog pitanja koje je na dnevnom redu sednice Skupštine, prvo se glasa o predlozima datim u materijalu za sednicu Skupštine, a zatim o predlozima datim na samoj sednici Skupštine i to onim redom kojim su dati. Kada određeni predlog dobije potrebnu većinu glasova utvrđenu Statutom, o ostalim predlozima se ne glasa.

Član 20
Na sednici Skupštine, član Udruženja može da glasa lično ili preko zastupnika.

Član 21
Članovi Udruženja glasaju na sednici Skupštine tako što se izjašnjavaju za ili protiv predloga odluke ili se uzdržavaju od glasanja i to sledećim redom: “ZA”, “PROTIV”, “UZDRŽAN”.Glasanje na sednici Skupštine je javno ili tajno.Javno glasanje na sednici Skupštine vrši se dizanjem ruke, a može se vršiti i putem poimenične prozivke članova ako se na sednici odluči da se glasanje o pojedinom pitanju iz dnevnog reda Skupštine sprovede na taj način.Rezultate glasanja na Skupštini o svakom pitanju o kome se glasalo utvrđuje generalni sekretar Udruženja i o tome obaveštava Skupštinu.

Član 22
Sve odluke donete na Skupštini moraju biti jasno formulisane tako da ne dovode u pitanje šta je na Skupštini odlučeno i kakva je sadržina odluka.Odluke donete na Skupštini unose se u zapisnik i u knjigu odluka. ODLAGANjE, PREKIDI I ZAKLjUČIVANjE SEDNICE SKUPŠTINE

Član 23
Sednica Skupštine odlaže se kada nastupe razlozi koji onemogućavaju njeno održavanje u zakazanom terminu.Sednica Skupštine odlaže se i kada predsedavajući, pre njenog otvaranja, ustanovi da sednici nije prisutan, odnosno predstavljen broj članova koji ima dovoljan broj glasova (kvorum).Sednicu Skupštine odlaže predsedavajući Skupštine.Ako je sednica odložena zbog nedostatka kvoruma, ponovljena sednica sa istim dnevnim redom može biti sazvana najkasnije 15 dana od dana odlaganja.

Član 24
Sednica Skupštine prekida se u sledećim slučajevima:1) kada se u toku trajanja sednice Skupštine broj prisutnih, odnosno zastupanih članova smanji tako da ne postoji kvorum glasova potreban za održavanje Skupštine;2) kada sednica Skupštine zbog njenog dugog trajanja ne može da se završi istog dana u kome se održava;3) kada dođe do težeg narušavanja reda na sednici Skupštine, a predsedavajući nije u stanju da ga povrati redovnim merama.Sednica Skupštine može se prekinuti radi utvrđivanja rezultata tajnog glasanja, kao i radi odmora. Sednicu Skupštine prekida i njen nastavak zakazuje predsedavajući Skupštine.

Član 25
Zaključivanje sednice Skupštine vrši se po završenom raspravljanju i eventualnom odlučivanju o svim pitanjima iz dnevnog reda sednice. ZAPISNIK SA SEDNICE SKUPŠTINE

Član 26
O radu Skupštine na sednici sačinjava se zapisnik, koji vodi generalni sekretar Udruženja.Zapisnik sadrži osnovne podatke o radu Skupštine, a naročito:

1. mesto i dan održavanja sednice Skupštine i vreme njenog početka;
2. utvrđeni dnevni red sednice Skupštine;
3. ime i prezime predsedavajućeg Skupštine;
4. kvorum za održavanje sednice Skupštine;
5. način glasanja (javno ili tajno) o svakoj odluci;
6. rezultat glasanja “za”, “protiv” ili “uzdržan” za svaku odluku;
7. sažeti prikaz diskusije na sednici Skupštine po svakoj tački dnevnog reda;
8. odluke donete po pojedinim pitanjima i predlozima u okviru utvrđenog dnevnog reda;
9. zaključke, smernice i inicijative po pojedinim pitanjima.Sastavni deo zapisnika sa sednice Skupštine je spisak učesnika sednice.

Član 27
U zapisniku sa sednice Skupštine tok sednice izlaže se u sažetom obimu.Svi podaci koji su uneti u zapisnik moraju odgovarati stvarnom toku sednice Skupštine.Za uredno i istinito sačinjavanje zapisnika sa sednice Skupštine odgovorni su generalni sekretar i predsedavajući Skupštine.Zapisnik sa sednice Skupštine sačinjava se najkasnije 15 dana od dana održavanja sednice.Zapisnik sa sednice Skupštine potpisuju predsedavajući Skupštine i generalni sekretar kao zapisničar. Kada se zapisnik sa sednice Skupštine sastoji od više stranica, predsedavajući Skupštine i generalni sekretar stavljaju na svaku stranicu zapisnika svoj skraćeni potpis (paraf).Članovi i druga lica koja imaju pravni interes, imaju pravo pregleda i kopiranja zapisnika sa sednice Skupštine.Zapisnik sa sednice Skupštine, sa svim prilozima, čuva se u arhivi Udruženja. OBAVEŠTAVANjE O ODLUKAMA SKUPŠTINE

Član 28
Odluke i drugi akti Skupštine se objavljuju na sajtu Udruženja.Odluke Skupštine koje se poimenično ili na drugi odrediv način odnose na pojedine član Udruženja ili druga lica dostavljaju se posebno i svim tim licima. ZAVRŠNE ODREDBE

Član 29
O pravilnoj primeni ovog poslovnika stara se predsedavajući Skupštine.

Član 30
Ovaj poslovnik objavljuje se na sajtu Udruženja i stupa na snagu dana danom donošenja.

Uzimajući u obzir

1. Da se većina zemalja Istočne Evrope i Balkana suočava sa velikim ekonomskim teškoćama
2. Da je stanovništvo velikog broja zemalja u regionu doživelo ozbiljan stres usled oružanih sukoba, građanskih ratova i drugih stresora
3. Da u mnogim zemljama još uvek postoje stotine hiljada izbeglica i interno raseljenih lica koja žive u teškim uslovima
4. Da su mnoge psihosocijalne posledice, kao što su PTSP, depresija, anksioznost, psihosomatski poremećaji, zloupotreba supstanci, nasilje itd. nastale kao rezultat stresa ili je njihova pojava ubrzana stresom, i da je neophodno lečenje i prevencija daljih posledica
5. Da je neophodno pomirenje kako bi se izbeglo transgeneracijsko prenošenje traume i ponavljanje spirale nasilja u zemljama regiona u budućnosti
6. Da politički lideri, kao i međunarodna naučna zajednica, mogu dati značajan doprinos prevenciji masovnog nasilja u budućnosti i zaštiti mentalnog zdravlja stanovništva
7. Da stepen komunikacije i razmene naučnih informacija između psihijatara u regionu i njihovih kolega u drugim krajevima sveta nailazi na ozbiljne prepreke, kako finansijske, tako i administrativne, što dovodi do izolacije naučnih zajednica Istočne Evrope i Balkana
8. Da je naučna produktivnost psihijatara koji deluju u regionu ozbiljno umanjena, usled navedenih ekonomskih i drugih problema
9. Da postoji velika potreba za unapređenjem naučnih saznanja u Istočnoj Evropi i na Balkanu, posebno u vezi sa naučnim oblastima kao što su reforma psihijatrije, psihijatrija u zajednici, prevencija, unapređenje mentalnog zdravlja i istraživanje
10. Da postoji velika potreba da se naučni doprinosi iz Istočne Evrope i sa Balkana po kvalitetu vrate na svoj raniji nivo, za dobrobit naših pacijenata, njihovih porodica i celog društva

Skrećemo pažnju međunarodnoj naučnoj zajednici, Svetskom Udruženju psihijatara, Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, političkim liderima sveta i svim drugim relevantnim međunarodnim političkim, nevladinim i naučnim organizacijama na navedene činjenice i pozivamo ih da daju svoj doprinos obnovi i napretku zemalja Istočne Evrope i podizanju produktivnosti njihovih psihijatrijskih zajednica, radi dobrobiti pacijenata, njihovih porodica i društava Istočne Evrope, Balkana i sveta.

Usvojeno 20. septembra 2007. u Solunu (Grčka)